Postoje ljudi koji saosjećaju sa siromašnim, ostavljenim, ugroženim i to bez naoko nekog posebnog povoda. No, mi znamo, razlog je duboko u njima, to je ona nit ljudskosti koja nas čini čovjekom. Divno. Mi znamo neke ljude kojima smo stalno na umu i koji svako malo urade nešto za nas. Oni nas daruju poklonima, društvom, pažnjom, lijepom riječju. Oni su dio nas iako nisu uvijek s nama.

Oni nikada neće reći: „Volim te ljude. Moram im reći da mislim na njih?“

Ne, to tim ljudima nije potrebno; oni prije svega otkriju šta ljudima treba, i to im onda obezbjede.

Njima ne treba mnogo da nešto zaista preduzmu. Oni za druge primenjuju isti standard koji primenjuju za sebe i na tom im hvala!